Izlet u Tripoli
Ovaj izlet baš toplo preporučujem. Istina, u pitanju je avantura koja će vam na jedan divan i neposredan način približiti Liban. Izlet u Tripoli će vam otkriti svakodnevni život daleko od turističkih tokova. I da naglasim još jednom, postoji uređena, turistička opcija, ali i ona haotična, koju sam ja izabrao. Izleti u Libanu su skupi i bez obzira na inflaciju i stanje u zemlji, njihova cena se ne menja, već raste. Ukoliko niste pročitali prvi i drugi deo priče o Libanu, ostavljam vam link ovde. A sada da se vratim na izlet u Tripoli.
Tripoli
Dosta njih me je pitalo, zašto baš Tripoli? Iskreno, na to ne mogu odgovoriti. Nisam siguran, osim toga da me je privuklo to što je turistički potpuno nepoznat i neotkriven. Drugi razlog je taj da se grad zove Tripoli. Na internetu sam tražio fotografije ovog grada, i u moru onih koje prikazuju građanski rat, proteste i ruševine, našao sam dve koje su bile dovoljne da donesem odluku. Ovaj izlet je svakako prijatno iznenađenje, i drago mi je što sam ga ostavio za poslednji dan boravka u Libanu, jer sam na najbolji način zaokružio priču o ovoj zemlji. Za ovaj izlet, odvojite ceo dan.
Tripoli se nalazi na severu Libana, udaljen oko 80 kilometara od Bejruta. Posle najboljeg doručka u hostelu otišao sam na trg gde sam se ukrcao u Connexxion autobus koji vozi na sever. Poslednja stanica je bila u centru Tripolija, gde je i njihova autobuska stanica. Do tamo mi je trebalo oko sat i 30 minuta. Karta je koštala 100.000 funti (oko 2.5$). Ispred stanice me je dočekao ogroman mural posvećen otporu protiv trenutne vlasti. Na malom trgu i kružnom toku je opšti haos. Puno je automobila, prodavaca kafe, ljudi. Ovaj grad je pun pogodak! Odlučujem da se za početak spustim do mora i dela grada Mina, koji je udaljen par kilometara odatle.
Prošao sam pred “Halllab” restorana, pored redova ispred bankomata gde ljudi čekaju kako bi došli do novca zarobljenog u bankama. Dosta je više vojske u gradu, nego u drugim mestima. Inače, kroz celu zemlju je puno punktova, posebno duž puteva, dok su neki u gradovima kao mala utvrđenja. U Bejrutu su opasani bodljikavim žicama, zidovima a unutra su smešteni tenkovi. Bez obzira na sve, tokom putovanja sam se osećao izuzetno bezbedno. Ulazim lučki deo grada i upadam u male uličice. Prelepo je! Puno je starih i šarenih zgrada, kablova, ljudi, hrišćanskih crkava, prolaza.
Mina i obala
Obala je baš lepa, ali ipak ima jedno veliko ali. Prljavije je, tako da nije najidealnije mesto za kupanje. Peščana plaža okružuje lučki deo grada. Puno je stolova uz šetalište, pa verujem da je jako lepo popodne i uveče sedeti ovde. Video sam i neke potresne grafite, koji surovo pokazuju priče iz ne tako davne istorije Libana. U pitanju je mural sa zastavom Libana, dok su crveni delovi predstavljeni crvenim otiscima dečjih dlanova. Deo uz luku je sređen, veliki bulevar sa drvoredom, dok su uz brodiće kafići. Onako potpuno opuštena atmosfera, uživanje u oktobarskom suncu i arapskoj muzici.
Definitivno im je vožnja krajnje slobodna, pa tako umesto prečice koriste se vožnjom u suprotnom smeru, jer bitno je da put tuda ide, a smer je već relativnija stvar. Dopao mi se grafit koji kaže: “Lebolution 2019”. Zaustavio sam taksi, zapravo auto koji se sviranjem izjasnio kao taksi. Super lik vozi, ne razumemo se pa u digitronu pišem koliko novca planiram da platim vožnju do centra grada. Nije sigran, kao i većina ljudi u Libanu, kada se kaže “City Center” šta to znači. Pokazao sam mu fotku gde želim da idem, pa smo tako i taj problem rešili. Vozač je baš lik! Pokušavali smo da komuniciramo, ali svelo se na mimiku i smejanje. Zove se Ahmed Masri. Ljudi su divni!
Kafa na ćošku i obilazak grada
Naleteo sam na ekipu koja prodaje kafu na ćošku, pa sam prišao, uzeo kafu i samo seo kod njih. Malo su bili iznenađeni ali su se ubrzo okupili okolo i počeli da pitaju sve i svašta. Jedna baš super kafa, sa još boljom ekipom. Automobili prolaze kroz kružni tok, pored je veliki grafit i palestinska zastava, ljudi zrače divnom energijom. Uputio sam se ka jednom od lokaliteta u gradu, “Clock Tower” ili sahat kuli. Ovde je već opšti metež, prodaje se sve i svašta, puno je voća, povrća, boja. Policajac sa puškom, miris tek samlevene kafe, zanimljiva arhitetktura. A onda sam ušao u još lepše i življe uličice, u pravi lavirint doživljaja koji me je odveo do džamije.
Sukovi, džamija i hamam
Ispred je puno ljudi i prakiranih motora, vojnici i ulaz u sukove. Prošao sam pored zida i baš tako zamišljam zidove palata u Damasku. Sve me vuče ka tom gradu. Naleteo sam na Sabon Khan, odnosno han sapuna. Gužva u sukovima me je oduševila i sve to što se nudi i prodaje. Tražio sam drugi han, ali me je put doveo do Hamama Ezzedine, iz 13. veka, tako da i vama predlažem da ga posetite. Krenuo sam negde, ali sam opet završio u sukovima. Ovde je još intezivnije, i boje i buka i mirisi. Prodaje se riba, voće, meso, povrće. Došao sam do džamije koja je bila zatvorena. To mi je lekcija koju i dalje učim. Kada nešto vidiš i želiš, ne čekaj i ne ostavljaj za kasnije. Iskoristi momenat i priliku koja ti se tada ukazala.
Ispred džamije mi je prišla žena, koja je kroz osmeh pričala, ali ne znam šta. Uspeo sam da kroz par reči na arapskom kažem nešto. Rastali smo se. I ovo je dokaz da ljudi mogu da se razumeju bez jezika i da je priča telima i srcem i osmehom i očima daleko važnija. Sledeća lokacija koju sam želeo da vidim je utvrđenje. Krenuo sam ka tamo, kupio 4 banane kod divne bakice za pola dolara, omašio put, i posle malo lutanja stigao do zidina utvrđenja. Usred utvrđenja je najveći vojni punkt koji sam do sada video. Puno je crnih tenkova a vojska koristi delove utvrđenja i danas.
Utvrđenje – simbol Tripolija
Citadela je iz perioda krstaških osvajanja i vezuje se za sam početak 12. veka. Ime nosi po Raymond de Saint-Gilles, francuskom grofu. Pogled na grad je predivan. Ulaz se plaća 5.000 funti, što je oko 15 dinara. Izleda jako lepo, ali ono što me je oduševilo je pogled! Zbog ovoga sam u stvari i krenuo na izlet u Tripoli! Ovo je jedna od dve fotogarfije o kojima sam pričao. Pogled na brdo i bezbroj kuća! Magično je a nisam ni znao da me to čeka baš ovde. Pre ulaska u utvđenje sam prišao vojniku. Jako su fini i ljubazni i nasmejani. Ne smeju da se fotografišu, ali slobodno im priđite, iznenadiće vas taj kontakt sa njima.
Posle uživanja u pogledu na grad i luku, vratio sam se u grad. Džamija je opet zatvorena. Šetam ulicama, prodaje se sok od nara, tu su i šareni kamioni, krišom fotkam vojnike i tenkove. Banke su prava mala utvrđenja, opasana gvožđem. Redovi su ispred bankomata a komunikacija sa zaposlenima u banci je kroz male prozore. Vide se i tragovi rušenja i paljenja.
Ručak u restoranu “Hallab”
Vreme je za ručak! Izbor je restoran “Hallab” iz 1881. godine. Za “Hallab” kažu da je najbolji u čitavom Tripoliju. Ovo je bio ručak kao da sam u nekom filmu. Enterijer restorana je drugačiji i poseban. Puno je mermera, starih stolica presvučenih kožom, prozora i vitraža, sunca i ukrasa. Hrana je bila presavršena! Danas sam metodom slučajnog izbora tražio makanek i kafta boule i baš dobro jeo. Koliko je ovo bilo ukusno! Stigle su mi male kobasice sa kiselkastim pečurkama i kuglice od mlevenog mesa sa najukusnijim prelivom ikada! A tek salata, kiseli krastavčići i sveža nana. I vruće, vazdušaste lepinjice.
Sviđa mi se što ne znam šta poručujem pa utisak dodatno popravi efekat iznenađenja kada hrana stigne. A restoran izgleda kao oni što se pojavljuju u filmovima smeštenih u neki 19. ili početak 20. veka, kada gospoda ili istraživači i arheolozi na istoku sede u kafani. E baš tako. Predvno iskustvo. Uživao sam u svakom zalogaju i trenutku. Račun je bio negde oko 14$.
Džamija “Al Mansouri Al Kabir”
Odlučio sam da još jednom odem do džamije. Ovog puta sam imao sreće. Čuo se poziv na molitvu, što znači da su kapije džamije iz 13. veka otvorene. Ušao sam unutra. Bilo je tiho. Muškarci su prali ruke i noge, umivali se i molili. Između njih su se mali dečaci provlačili i igrali. Ispred je stajalo telo prekriveno zelenim platnom. To u prvom momentu nisam primetio. Kada se završila molitva, ispred platna i džamije stajao je čovek i plakao. Svi su prišli i molili se zajedno. Stajali su u redovima. U jednom trenutku iz potpunog mira i tišine, nastala je opšta galama i trčanje. Podigli su telo i krenuli ka groblju. Išli su brzo. Smenjivali su se, verujem kako bi svi nosili telo pokojnika. Otrčali su u pravcu sunca koje je zalazilo. Naježio sam se i ostao bez teksta. Prvi put sam video tako nešto.
Kakav izlet!
Krenuo sam nazad ka autobuskoj stanici. Kupio sam čip i krenuo nazad u Bejrut. Bio je ovo jedan baš intezivan izlet i dan. A nisam ni slutio da će veče i noć biti još luđi i puni događaja koji su usledili. Pošao sam iz Tripolija oko pola 5, a već u 6 popodne smo bili u Bejrutu. Kakav izlet! U nekom od narednih putopisa pisaću o izletu u Baalbek, u grad koji će vas odvesti u period vladavine Rimljana i upoznati vas sa istokom Libana i Sirijom, koja je na samo dvadesetak kilometara odatle. Do tada čitajte i druge putopise iz sveta. Perce vas vodi kroz Bliski Istok!
Autor: Petar Sretenović