Kuba! Havana!
Najbolje je i najlepše otići negde gde si potpuno slobodan. Negde gde hodaš bos ili u japankama, lagano ili oskudno obučen. Tamo gde je toplo i gde su ljudi divni, otvoreni, prijatni, nasmejani. Gde vole da se grle i pokazuju emocije. Buka, galama, život na ulici, sloboda, dovikivanje sa terasa, hladan mojito, rum, cigare, sunce. Sve je ovo vrela i razigrana Kuba. Ono najvrednije su iskustvo, sreća i osećaj slobode. Vrati me na Kubu! Bar još jednom.
El carro
Havana je, kao i čitava Kuba, pravi muzej automobila na otvorenom! Ovo je grad gde se svi snalaze i zanimljiva su dela kreativnih ljudi, majstora, umetnika. Isto to se može reči i za sve zaljubljenike u old timer-e. Svaki auto izgleda kao nov, ide, jarkih je boja i sa unapređenim ozvučenjem pa i gps-om. Dobar je to osećaj, kreneš u grad, na plažu, izlazak i po tebe dolazi old timer, nasmejani vozač i vreme od skoro pre ili više od 60 godina. Nekad zapadne i Lada Moskvič ili samo školjka sa prozorima i opet ozvučenjem. Sve je u mašti, snalaženju, bojama i muzici. Definitivno zemlja kontrasta, starog a novog, lepog i neobičnog, neočekivanog. Ko ode na Kubu mora bar jednom sesti u ovakav auto. I ne samo to, već i krenuti ovim putem, kroz vetrove divne zemlje i energiju kakvu samo Kuba ima.
Capitolio
Dok sam boravio u Havani, često sam prolazio pored Zlatnog Kapitolia, centra Havane, koji je nekada bio politički najvažniji centar a danas je muzej. Tek je renoviran, a inicijalno je izgrađen za samo tri godine, u periodu od 1926. do 1929. godine. Capitolio govori skoro stogodišnju priču. Govori o uticaju Severne Amerike, diktaturi, revoluciji, sankcijama, predsedniku Fidelu Kastru. Zatim o borcu Če Gevari, čuvenom Hemingveju, čestim uraganima, velikom uticaju Rusije, životu Kubanaca i duši Havane. Moram da napišem i da je Bela Kuća u Vašingtonu, koja je bila uzor projektantima, za metar niža od Capitolia. I Kuba je geografski Severna Amerika, deo je kontinenta i politički centar, mesto gde se interesi velikih sila sukobe.
Plaže Havane
More je nedaleko od centra grada, dolazim old timerom. Pivo pijem iz limenke, na plaži sa belim peskom, kupam se u tirkiznim vodama Kariba. U pesku su ponegde pileće koščice kao posledica vikend okupljanja lokalaca. U barovima u gradu mirišu tompusi, nazdravljam uz mojito sa ekipom, sedimo na drvenim stolicama, ventilatori rade i služe nas prelepe Kubanke. Ovde su česta opijanja i lagani mamurluci, jer je rum u svemu, u koktelima, u piću, u kafi. Bacio sam oko na pogrešnu Kubanku. Već poznata Nataša zna koju, a i nisam bio jedini. Inače da znate, ako Kubanku pratiš kući, pozdravite se i ti džentlmenski čekaš da ona uđe u kuću i zatvori vrata za sobom. Tek tada si slobodan.
Ljudi
Ljudi su divni a ja sam još uvek na ulici ispred kase, razmišljam o svemu što sada pišem. Dan pred odlazak sa Kube u Meksiko. Uvek budi zadovoljan sa onim što imaš i pre svega poštuj lokalce i oseti i shvati mesto gde si. To je vrednost putovanja i to je razlog zašto sve više putujem sam.
Prvo veče sam legao da spavam i dušek je propao. Ustao sam, namestio daske i ostatak noći spavao opreznije. Sledeću noć je krevet skroz pukao. Spavao sam tako što mi je srednji deo tela zajedno sa dušekom bio na podu a stopala i glava u istom nivou, nivou police i gornjeg dela kreveta. Bilo mi je smešno ali ipak sam razmišljo u pravcu, šta god, imam krevet i lepo mi je. Nastavio sam sa spavanjem. Bilo mi je neprijatno ali sam sledećeg dana, momka iz kase zamolio da proveri. Inače Izrael je skroz smešan lik, visok, tamno crne boje kože je i ima sedu kosu, uvek nasmejan. Kad sam se popodne vratio, čekao me je nov krevet i dušek u celofanu! Oduševio sam se a sve je bilo složeno kao da se ništa nije dogodilo. Pažljivi su i trude se da sve urade kako biste se što lepše i prijatnije osećali, tako da cenite to.
Svakodnevni život
Fini su jako i ako vide da ne znaš španski potrudiće se da pričaju sporije ili ponove, naravno na španskom opet! A Malecon je nešto još magičnije, šetalište, avenija, zgade i grafiti. Jaki talasi udaraju u zid i bacaju vodu preko avenije. U klubu se preznojava, i prati se sve što lokalci nesvesno rade. Dečko sedi na terasi, visoko u zgradi, naslonio se, prebacio nogu preko ograde i uživa.
Redovi su ispred prodavnica. Na rafovima ima samo po par artikala. Često se na izlasku iz radnje proveravaju kese. Ljudi uredno čekaju u redu. Svakodnevno koriste dve valute. Neobično je i posebno mesto. Bakuta čistačica je u klubu, ispred toaleta, vesela je, đuska i peva na sav glas. Često se raspevaju i razigraju svuda. Ekipa koja je pevala u marketu dok sam kupovao rum, 7 godina star, onaj kvalitetni koji može i sam da se pije. Gospođice pljuju povremeno po ulici. U pošti sam čekao u redu da kupim karticu sa jednim satom interneta. Važno je da se obuče usko i šareno. Volim takve ljude, slobodne, i takva mesta, vrela i neverovatna.
Za mene je život na ulici, oslobodjen od svih stega i predrasuda, vreo i u ritmu, onaj pravi. Zato sam se raspametio kada sam prvi put prošetao komšilukom u starom delu Havane. To je ono što volim i gde se osećam divno, obraćaju sa mi amor, kada nešto žele da ti kažu. Volim kada i najobičnije kućne poslove rade na ulici. Ogovaraju i to onako usput. Čekaš sledeće jutro da saznaš sve novosti, o sebi i drugima. Hoću taj nivo razmišljanja i stresa, da mi je 15 uvek dies y cinco.
Ako vas Kuba privlači, ovde pročitajte i tekst koji je bio uvod u ovu priču.
Autor: Petar Sretenović