Urfa – slavni grad
Urfa, zvanično Šanliurfa, smestila se na krajnjem jugoistoku Turske. Ovaj očaravajući grad, nalazi se nedaleko od sirijske granice i reke Eufrat, na području drevne Mesopotamije. Urfa je veoma staro naselje, a osnovana je pre više od 2.000 godina. Mogu slobodno reći da Urfa nije grad, već savršen plod mešavine civilizacija. Za Šanliurfu ste sigurno već čuli, posebno za vreme katastrofalnog zemljotresa koji je pogodio ovaj deo Turske. Urfa je i izuzetno veliko mesto, sa oko 2 miliona stanovnika. Ukoliko se odlučite da dođete ovde, što vam preporučujem, budite smešteni u delu grada koji sam i ja izabrao. U prethodnom putopisu, čiji link ostavljam ovde, nalazi se i predlog smeštaja. A na ovom linku možete naći i ostale putopise iz Turske. Dobrodošli u grad Anadolije i jugoistoka Turske. Urfa!
Jutro na Istoku
Prvo jutro u Mesopotamiji. Posle kafane, vreme je da se upozna i grad. Prvi pogled na Urfu bio je sa jedne od terasa hotela. Ubrzo sam se popeo i na krov i uživao u magičnom jutru. Grad boje kamena, svežina jutra, energija prvog sunca. Turski doručak me je već čekao. Mislim da je to definicija izobilja kojom se započinje dan. Čaj, voće, voda, sirevi, jaja, salata, namazi, patlidžan, rolnice, slatko. Vreme je i za prvu šetnju i upoznavanje grada. Iste one ulice od prethodne noći sada su potpuno drugačije. Iznenađujuće je mirno. Iako je bilo oko 9 ujutru, ljudi napolju nije bilo. Dosta toga primećujem. Arhitekturu, džamije, siromaštvo, život lokalaca, odličnu lokaciju na kojoj je hotel kao i to da ljudi ovde imaju poprilično crnu, tamnu kosu i da je retko ko sed. Stižem u stari centar grada.
Prvi utisak je opšte oduševljenje! Želeo sam i ja da usporim. Seo sam u divnu baštu kafića “Onur”. Jutro usporavam turskim sedom i razgovorom sa super konobarom. Uporno mi je objašnjavao nešto na turskom, ali pošto ništa nisam razumeo, posle nekog vremena sam samo rekao ok. I nisam se prevario. Dobio sam preukusnu kafu od pistaća i sa pistaćima. U pitanju je kurdska kafa, menengiç. Bilo je odlično! Među fotografijama ovog putopisa se nalazi i ovaj kafić. Osećam miris jutra i hladnoću. Ispred mene je ogroman park, glavna džamija i utvrđenje. Ceo grad je kao na dlanu. Mislim da nijedna fotografija, niti reč, ne mogu opisati sve to. Deca se igraju, dok ona malo veća rade. Razmišljao sam o tome, da li su oni samo vredni, tako vaspitani ili se bore za opstanak od malih nogu?
Volim ljude ovog dela sveta. Prijatni su, srdačni, otvoreni. Konobar mi prilazi i preko google translate-a pita da li mi se dopada kafa. Dolaze i ostali, slikamo se zajedno i pokušavamo da komuniciramo. Zahvalan sam za ovo jutro i uvek ću i biti. Ulice me dalje same vode. Divne su. Prolaze kroz bazare, pored prodavnica, džamija, prelivaju se u sokake. Miriše simit, prodaju se ogledala, muškarci se okupljaju a žene su većinom pokrivene. Mame me začini, jaki mirisi, ćoškovi, male stoličice i stočići lokalnog kafića. Sve mi je zanimljivo, pa i jastuci, obuća, tradicionalna odeća i ogrtači, mačke. Urfa je mešavina svetova. U parku su i palme i drveće sa lišćem, a decembar ovde izgleda kao neko proleće ili rana jesen. Video sam i Ulu Cami (džamiju) iz 12. veka kao i crkvu Svetih apostola Petra i Pavla.
Život
Život se odvija na ulici. Pored auta, na haubama, pored i na motorima, u sokacima. Čiste se radnje, nose papuče sa ili bez čarapa. Muškarci uglavnom samo nazuju cipele, često crne boje, nose košulje i prsluke. Imaju i super brkove. Odeća sve vše podseća na Istok, nego na Tursku na koju smo navikli. Sve miriše! Posebno vruć hleb iz pekare. Svratio sam i u tourist info centar. Tamo sam upoznao momka koji se zove Ramazan. Kurd je poreklom, predaje na univerzitetu, umetnik. Skuvao nam je kafu i nastavili smo priču. Lepo je putovati i ovako upoznavati neke posebne ljude i čuti njihove priče. Mlad momak koji veruje u mir i to da su ljudi tu da žive zajedno, a politika pravi razdore. Svratio sam u zlataru, razmenio novac i seo u taksi kojim sam se uputio ka autobuskoj stanici. Ipak me je taj isti taksi odvezao na sledeću lokaciju.
Haran (Harran)
Ova vožnja je ustvari bila razgledanje. Idem ka Haranu, arapskom gradu, za razliku od Urfe i Mardina, koji su gradovi Kurda. Ovde govore nekim svojim jezikom, koji se razlikuje i od arapskog i kurdskog, a najviše podseća na farsi. Prolazimo putem kroz polja, pored konja, polja pamuka, džinovskih pasa, krava. Trešti muzika. Prolazimo kroz siromašne četvrti ispod zidina starog Harana. Ovaj deo izgleda kao arapsko selo u kom je stalo vreme. Video sam kamilu i kuće od blata i napušteno staro jezgro koje datira iz perioda Asiraca, starog carstva osnovanog pre više od 4.000 godina. Svoj doprinos dali su i Sumeri, Vavilon, Grci, Rimljani, Otomani. Ukoliko dolazite sami, velika je šansa da ćete biti (malo) prevareni. Ali prihvatite to i opustite se. Ovde sam naleteo i na čoveka koji ima drugačije mišljenje i stavove, pa sam odlučio da ne ulazim u dalju komunikaciju.
U svakom slučaju, drago mi je da sam obišao i ovo mesto. Ovde imate priliku da vidite čuvene kućice Harana, koje su stvarno interesantne. Turističko je mesto, i to mi se nije dopalo, ali ono što sigurno jeste i što je izazivalo neverovatnu euforiju i uzbuđenje, je blizina moje obećane zemlje. Sirija je na samo petnaestak kilometara odavde! Lokalni “vodič” se zove Halil, i to mi je jedno od lepših arapskih imena. Na lokalitetu se nalaze i ostaci starog asirskog univerziteta kao i kuće gde je prema predanju živeo Avram sa Sarom. I put nazad je bio priča za sebe. Video sam psa koji jede strvinu, mršave konje, svadbu i okićene automobile, još polja pamuka. Bilo je zaista veliko iskustvo, hodati ulicama jednog od najstarijih mesta na svetu.
Povratak u Urfu
Stižem nazad u grad, koji izgleda potpuno drugačije. Urfa je sada pravi mravinjak. Popio sam kafu u jednom od rooftop barova sa pogledom na grad. Turska kafa i sunce. Ubrzo se vraćam na ulice. Jedem mandarinu, šetam, prolazim pored kasapnice i životinjskih iznutrica, kozijih glava, ribe. Na štandu se prodaju kolači. Vidim ljude koji kupuju nešto malo, okruglo, crno, prženo. Pa zašto ne probati? I da znate, odlično je! Opisao bih ga kao malu i crnu đevrek-baklavu sa punjenjem od pistaća. Slatko i masno. U pitanju je najpoznatiji ulični kolač ove zemlje, “halka tatlisi”. Znam da sam se prepustio kad poručujem i kupujem stvari koje uopšte ne znam šta su i koje mi ne trebaju, ali mi je lepo. Čuje se poziv na molitvu. Ulazim u park, i baš mi prija ta šetnja.
Jezero, drveće, puno vode, i odluka da odem na vrh brda iznad, do starog utvrđenja. Kada sam bio blizu vrha i najupečatljivijih stubova iz trećeg veka, put me je odveo iza zamka. Odatle se pružao pogled na potpuno drugačije delove grada. Kada sam to video, bilo mi je jasno gde staje toliki broj stanovnika ovog grada. Favele, dim, puno šuta, smeća, ograde, žice, prašina. Moćno je. Upoznao sam još ljudi a imaćete priiku i vi, da ih upoznate kroz ovaj tekst. To su Ismail i Jusuf, dva momka, studenti i imaju po dvadeset dve godine. Živeo google translate i komuniciranje na lokalnom jeziku i osmehom. Istok je surova, skrivena ljubav, duboko u ljudima. Krećem nazad ka hotelu. Živo je, deca se igraju na ulici, na vrhu zidova je izlomljeno staklo.
Noć u Urfi
Noću ovaj grad izgleda još šarenije. Bazar se polako zatvara, čuje se poziv na molitvu i pomalo je hladnjikavo. Tražim mesto gde da večeram. Idem u krug i vraćam se u prvi restoran koji mi je zapao za oko. Da kažemo restoran. Čovek Ali radi za roštiljem. Sedam unutra, takoreći u kuhinju. Jedan klinac stavlja secknu džigericu na metalne štapove, drugi mali sedi u ćošku i secka crni luk. Pojavljuje se i treći. Poručujem kebab koji je bio preukusan! Poručujem i ajran, koji inače ne volim, ali morao sam da ga poručim. Prvo, u Turskoj sam, drugo, svi piju i deluje mi nekako slatko kako uživaju, i treće, zbog brutalnih metalnih šolja u kojima se služi. Našao sam ih na bazaru u Urfi i poneo sa sobom kući. Svakog dana im se obradujem.
Ali se snalazi sa engleskim jezikom i nikako mu nije jasno otkud ja ovde. U restoranu je porodična atmosfera, higijenu se trudim da ne vidim, jedem rukama i uživam u hrani. Poručujem i džigericu, nisam mogao da odolim. Ćaskam sa ostalim gostima a mali ispred mene i dalje secka, okrenut ka zidu i ćošku restorana. Nakon večere sam se uputio na čaj u kafić u pećini iznad parka (odnosno ispod zamka). Topao čaj, sedenje napolju, pećina, jastuci i ćilimi. Zanimljivo je. Uživam u čaju, koji otprilike košta 22 dinara (u tom trenutku). Polako je došlo i vreme za povlačenje u moju sobu od kamena.
Urfa me je oduševila, i voleo bih da se u ovaj grad ponovo vratim. I vratiću se na svom sledećem proputovanju kroz jugoistok Turske. Narednim putopisima obilazimo divne gradove. U pitanju su Mardin i Midjat (Midyat), dva fantastična mesta, koja donose neke potpuno drugačije doživljaje. Do tada, čitajte i ostale putopise iz Srbije i sveta. Perce vas vodi kroz voljenu zemlju, zemlju divnih ljudi i očaravajuće kulture i istorije.
Autor: Petar Sretenović