Havana – audio dnevnik.
Ovo je priča o Kubi iz malo drugačijeg ugla. Srž Kube i srce Havane i Kubanaca navele su me da jedno veče uradim baš nešto ovako.
Večera u restoranu
Deo audio dnevnika, rasute misli, 07.09.2019. godine, veče, ulica ispred kase, Havana, Kuba: kubanska pizza od pola cuca, 12 moneta nacional, masna i jednostavna i poslužena na papiru. Prodavačica u maloj piceriji nedaleko od centra Havane, koja mi se obraća sa “mi amor”. Sedim sa Natašom za stolom pored zida, uz ulicu, jedemo, malo prstima malo priborom. Ona je u haljini i hladi se novinama kao prava kubanka, što zapravo i jeste. Lepa je, nasmejana, slobodna i dok govori pomera se u duhu razgovora. Prsti su mi masni od piletine. Baka koja je sela pored i pokazala nam igru sa prstima. Bez reči kroz osmeh i mimiku. Igrali smo se i ona je otišla dalje. Za ovo druženje nije potrebno da znam jezik, samo da pratim duh osobe koja sedi pored mene, i mogu vam reći da smo se savršeno razumeli, bez ijedne izgovorene reči.
Španski jezik
Pokušaj govora tečnog španskog. Ponosan sam jer mi je zapravo išlo, uz par ispada, kao što su diez y cinco sa taksistima ispred hotela Inglatera, ili soy de King Bar umesto odakle sam. Mešam comprar (kupiti) i preguntar (pitati). Sve mi je u jednom momentu bilo comprar. Malo je neobično prići nekome i pitati da li nešto možete da mu kupite.
Izlasci
Ova ulica i Havana i Kuba su nerealna mesta, gde je uvek galama, prljavština, ali ona lepa, divni ljudi, vriska. Divno je i divan je osećaj koji u meni bude sva ova dešavanja u kojima sam se našao i u kojima i sam učestvujem. Izlasci su nešto neprevaziđeno! Uvek su tu neki novi ljudi, dance battle u klubu, ljudi koje slučajno upoznaš (među njima su braća Silvio i Cristian), Angelica, rum u neograničenim količinama, pivo Bucanero, mojito u mestu odakle potiče, Cuba libre. Noć na Kubi je vrelina, mokra tela, ritam, dodiri, blizina i strast.
Divno je i moram se vratiti. Uzdah je emocija na ulici, tokom leta preko Atlantika, kad se vratim kući i kad godinama kasnije i dalje osećam to isto. I opet ću reći, Havana, i ova Kuba je divna. Baš moram da se vratim ovde i sigurno ću se nekad vratiti, da samo prošetam ulicama stare Havane i budem među ljudima. Lepo je iskustvo, nekako neobično, divna energija, divno mi je, ljudi su divni i tako se osećaš prijatno i bezbedno ovde. Čak sam video i haskija na tropskoj vrućini.
Casa particulares
Kase su priča za sebe i nikad na Kubi nemojte spavati negde drugo. Kuba nije hotel, Kuba je casa gde živiš kao Kubanac, probudiš se ujutru i čeka te doručak, jaja na tri načina, fruta bomba jer reč papaja nije poželjno da se izgovara, avokado, kafa. Nasmejana kuvarica koja ponekad kasni. I to je sasvim u redu. Nakon doručka uzimam tu kafu, izlazim na terasu, gledam divne zgrade i prozore i preko ulice vičem buenos días komšijama, jer se tako ovde komunicira, vikanjem preko terase. U dnevnoj sobi su fotografije ukućana, sina, snajke, akvarijum i ribice, plavi zidovi, fotelje i mušema na stolu.
Svet oko mene
Oko mene je buka. Toplo je, onako tropski, pljusne kiša s’ vremena na vreme a i vlaga je velika. Stalno se nešto dešava. Ispred menjačnice je red. Nasmejani su. Imaju zlatne zube i navlake koje se mogu kupiti za 30 cuca, i moram reči da mi je baš žao što to nisam kupio. Voda košta, ne znam koliko jer je svaki dan druga cena i ako ne paziš, isto platiš pola i 5 litara. Nije je lako naći tako da imajte to u vidu prilikom putovanja kroz ovo karipsko ostrvo. Sve je avantura. Kubanka je žena i po, žena koja u grudima nosi telefon i novac. Na svakoj terasi je kanap za korpu, kesu ili bilo šta drugo što treba da se izvuče do stana, a donji sprat ima rešetke na prozorima. Unutra, u prizemlju, uvek sedi neka baka, gleda tv i snima šta se okolo dešava.
I dalje sam na ulici ispred case, Havana, Kuba, dan pred odlazak: sve se dešava i svuda na krajnje neobičan način. Kubanka kroz prozor na kanapu spušta torbu sa sokovima. Na ulici dečko uzima dva soka i u istu torbu ubacuje novac. Gospođa povlači kanap nazad i nastavlja da svakodnevnim aktivnostima. Celu noć je živo. U komšiliku glavni baja vozi zlatni motor koji je svako jutro parkiran baš ovde gde stojim. Presmešno im je bilo kad sam trgovao kao i oni uz pomoć torbe i kanapa sa drugog sprata. Vikali su i smejali se glasno, kakvi i jesu, odobravajući moje akcije. Praktično je jer su kuće i zgrade ovde jako uske a spratovi visoki sa puno stepenika pa je apsurdno za svaku sitnicu silaziti dole.
Komšiluk
Komšiluk ovde sve zna i glavna smo tema u ulici svako jutro. Svi znaju ko je gde bio, kad je došao, kako i sa kim pa se ujutru na komšijskom nivou pretresa sve! Obožavaju da ogovaraju ali ništa zlonamerno, već čisto da budu u toku. Sad sam se setio da na aerodromu prolaze ljudi sa gomilom stvari, odećom, klimama i svim i svačim. To je uglavnom iz Paname pa sve što donesu preprodaju dalje, od odeće do usb sa najnovijim filmovima i muzikom. Na Kubi život nije nimalo lak. Divno je videti kako se ljudi druže, provode vreme zajedno i čuvaju porodicu, komšiluk i poštuju jedni druge a opet svako vodi svoj život i snalazi se na bezbroj načina.
Kuba je strast
Kuba je ljubav, vrelina, strast, sloboda, briga, čekanje i mir i haos i buka i tišina i moderno i tradicionalno, nasleđe i trendovi. Ništa lepše, običnije i neobičnije, od Kubanke u mrežastim čarapama, od policajki na aerodromu do “mački” iz kraja. Najosnovnije u komunkaciji ovde, pre poznavanja šanskog jezika, je naučiti pravilno korišćenje “pssss”, “oyeeee” razvlačenje, ubacivanje poštapalica i dovikivanje.
Ovo je samo početak priče o Kubi, a ako ipak, više volite duh Evrope, Azije ili Afrike, i ti putopisi su tu!
Autor: Petar Sretenović