Putovanje na Zanzibar mi je pokazalo kako izgleda svakodnevni život na istoku Afrike
Putovanje na Zanzibar me je navelo da duboko razumem neke stvari. Da ih ne prihvatim tek tako, već da ih osetim i da razmišljam o njima. Da shvatim život. To me je kasnije vodilo da napišem i ovaj tekst. Kako izgleda svakodnevni život na istoku Afrike? Ovi divni ljudi žive pravi African style. Dakle, vode život prilagođen vrelini, šarenilu, muzici, opuštenosti, i naravno pole pole načinu života. Prilagodili su ga i siromašnoj sredini, oskudici, svakodnevnim problemima sa kojima se suočavaju. Život u Africi, u suštini, nije ni malo lak. Vekovima unazad, obični ljudi ispaštaju zbog drugih. Ali vraćamo se vedrijim temama. Ponekad su toliko kreativni, neverovatni i genijalni u tome, do granica nemogućeg. Ovo je moje putovanje na Zanzibar.
Moj smeštaj i provod
U smeštaju na Zanzibaru, već posle nekoliko dana, dobio sam pristup svim prostorijama. Bio je to najlepši hostel na najlepšem ostrvu. Lokacija: istočna obala, mesto Paje. Postao sam DJ, konobar, šanker, recepcioner, beach boy, maskota. Sve je opušteno i lako, osim kada se jedna ista pesma vrti i do 10 puta u krug. Ili ako slučajno nešto treba da se obavi hitno. Ali to se baš retko dešava.
Kada kasne javljaju se na telefon sa “tu sam za 5 minuta” što znači, ko zna kad. Ali ipak dođu. Moj kaka Alonso je majstor za te stvari. Umeo je da se ne pojavi, pa mi kaže da mu nije dobro. Ali, malo se raspitam, i shvatim da je za to kriva prethodna noć. A onda se vozač žali da mu nije dobro jer je puno popio sinoć, pa mora da dođe k’ sebi. Onda popijete po sveže ceđeni sok zajedno i onda tek krenete, ali polako.
Život usput i lepota naroda
Ne znam zašto, ali sve što treba da obave, obavljaju usput. U stvari, ovo je potpuno logično. Samo što uđete u auto, idu prvo do gazde po dozvolu, pa onda stanu da sipaju gorivo, pa možda kupe još nešto. Ali sve je usput. Nikad nemaju kredita pa i po to često stanemo.
Ali su nasmejani i srećni i, moram primetiti, izuzetno lepi. Generalno su lepi kao nacija, neobičnih crta lica, obučeni u šareno ili jednostavno ali uvek čisto i mirišljavo. Klinci mi prilaze na plaži i traže loptu. Objašnjavaju mi kako je utakmica rano ujutru i da moraju da vežbaju. Pre kupovine pratio sam ih kroz male i prašnjave ulice i saznao da Bob Marley cigarete nisu dobre. Dobili su loptu i otrčali nazad u selo. Oblače se dobro i imaju potpuno super stil. Definitivno vole boje i nakit i da sija. Kupaju se u okeanu u onome što imaju na sebi. Eventualno skinu samo majicu.
Molitva petkom
Putovanje na Zanzibar mi je bila velika škola. Naučio sam dosta toga. Sve je drugačije, pa čak i način na koji grade džamije. Većina njih su kao i obične kuće, nemaju minarete i često ih je teško primetiti. Petkom je posebno. Nakon molitve okupljaju se i prisustvuju propovedi o svakodnevnom životu, šta je dobro a šta ne. Interesantna je kombinacija zvukova sa svih strana, mešavina vetra, palmi, ptica, talasa, mira.
Nova godina na Zanzibaru
Presmešno je videti okićenu palmu za Novu godinu. Ima čak i zvezdu na vrhu i ukrase i sijaličice koje se tope na preko 30C. Uopšte nemam utisak da je Nova godina za samo nekoliko dana. Nepovezivo je potpuno. Pre neki dan pokušali smo da slušamo pesmu “Driving home for Christmas” ali nije išlo. Belo je oko nas ali nije sneg, već najneverovatniji pesak. Mogu čak i anđeli da se prave.
Nasuprot pesku, u nedogled, pruža se Indijski okean i najlepša plava boja. Naravno kada je plima, jer kada je oseka vidite samo pesak i ništa više. Mališan Nelson obožava krem bananice i plazmu. Deda Mraz je kod njega stigao malo ranije. I to avionom iz Srbije. Ovo dete je neverovatno a moje ime je bilo jedno od prvih koje je izgovorio. Obožavao sam da ga čuvam i da se igramo po dvorištu smeštaja. Nedostaje mi i jedva čekam da ga ponovo vidim. Nadam se da će me prepoznati, jer prošlo je već nekoliko godina od poslednjeg susreta.
Novogodišnji pokloni
Dobio sam i prve novogodišnje poklone, japanke od novog poznanika iz Slovenije i radnu uniformu od menadžerke Teddy’s Place. Priča o japankama je zanimljiva. Dok sam bio slobodan, često sam strance vodio po Zanzibaru. Nisam naplaćivao pa nekad dobijem ručak, nekad kupku a ovog puta su to bile narandžaste japanke. Putovanje na Zanzibar te nauči da se snalaziš. Isto tako ti objasni koliko malo je čoveku potrebno i dovoljno.
Led i vožnja
Led nemaju u kockicama, već debelim komadom drveta lupaju o zaleđenu flašu vode. Tada se sve trese okolo, voda prska, komadi padaju u sudoperu ili posudu, stvarajući ogromnu buku. Led se pravi od flaširane vode. Voze brzo, ne postoji ograničenje ali prosek je sigurno oko 80 kilometara na čas. Ako im se svidi pesma kreće luda vožnja. Ali ako se zasmeju, često omaše skretanje pa onda u krug. Svuda je mrak okolo, ulično osvetljenje skoro da i ne postoji. Tek nedavno počeli su da koriste radare, i neverovatno je koliko se plaše tih sprava.
Kuće i Božićna večera
Kuće su im često od oštrog koralnog kamenja ili ručno pravljenih blokova. Najčešće neomalterisane i skromno opremljene. Krovovi su od lima a na prozorima veoma često stoje rešetke. Prisustvovao sam Božićnoj večeri sa, do tada, potpuno nepoznatim ljudima. Bilo je divno. Pokušao sam da im objasnim da posle Nove godine dolazi još jedan, pravoslavni Božič i da se drugačije proslavlja. Ali, priznajem da i dalje nisam siguran da li su me razumeli.
Čitajte i druge putopise. Ovde pronađite još puno toga o ovom delu sveta. Putovanje na Zanzibar je moja najveća inspiracija, pa sam o ovome dosta i pisao. Pišite mi za savete ili pošaljite upit, pa da zajedno napravimo vaše putovanje iz snova. Zanzibar vas čeka. Vaš Perce vas vodi.
Autor: Petar Sretenović