Midyat i manastir Deyrulzafaran
Midyat (Midjat) i manastir Deyrulzafaran su bili najlepši jednodnevni izleti na koje sam otišao iz Mardina. Grad Midyat mi je približio izvornu jugoistočnu Tursku, bez turista, i njen svakodnevni život, dok je manastir Deyrulzafaran doneo prvo upoznavanje za sirijskim pravoslavljem. Šta sve videti i obići ukoliko odete u Midyat i zašto je manastir Deyrulzafaran toliko poseban, saznaćete u ovom putopisu. Pronađite i ostale putopise iz Turske na sledećem linku. Korak po korak sam išao ka istoku, bez nekog posebnog plana. Nakon Mardina, sledeći grad je bio Midyat. To je ujedno bilo i najistočnije mesto ove zemlje, koje sam obišao. Bar do sada. Blizina Sirije i Iraka daje gradu poseban šmek, dok savršeno i skladno prožimanje kultura, vera i naroda, najbolje opisuje život ovde. Početak ovog putopisa donosi avanturu zvanu Midyat.
Midyat
Ukoliko ste smešteni u centru Mardina, do glavne autobuske stanice, vozi gradski autobus M12. Karte se u Turskoj svuda i uvek kupuju, a švercovanja nema, i nemojte to ni pokušavati. Reč koja će vam značiti je otogar, odnosno autobuska stanica. Na stanici, kupovina karte za Midyat već teže ide. Niko ne govori engleski, pričaju nešto, a kad kažem da ne razumem, ponove isto, na turskom, ali sporije i koriste ruke. E tada sve razumem, turski govorim kao maternji jezik. U kafiću se raspitujem još jednom i dobijam odgovor on daka, što znači da će biti tu za desetak minuta. Dolmuš do Midyata vozi oko 1 sat i 10 minuta. Pošao sam iz Mardina u 09:40 ujutru, a u Midyat sam stigao u 10:50. Na ulasku u grad se nalazi policijski punkt i to je u ovom delu Turske normalna pojava. Ponesite neki dokument sa sobom, kako bi vas vojska legitimisala.
Midyat se nalazi nekih 70 kilometara od Mardina.Ovde sam došao, ne znam zašto, ali to što sam video mi se baš dopalo. Obišao sam noviji deo grada i bulevarom stigao do ulaska u stari deo. Tiho je, mirno i praznjikavo. Prvo mesto koje sam obišao je “Gelüşke Hanı”. U pitanju je simpatično mesto, poznato skoro svima koji gledaju turske serije. Ovde je sniman veliki broj njih, tako da će ga neko sigurno prepoznati. Seo sam ovde, popio tursku kafu a potom nastavio dalje sa upoznavanjem grada. Devojka koja ovde radi je iz mešovitog braka. Majka joj je Arapkinja a otac Kurd. Ispred restorana sam kupio i malo ćilimče i poslužavnik, nisam mogao da to preskočim. To je tada koštalo oko 24 eura, čisto da imate predstavu o cenama. Nastavio sam da šetam i ubrzo sam se izgubio u ulicama starog grada.
Oduševio me je i potpuno opčinio svakodnevni život ovih ljudi. Deca idu u školu, sve je od kamena, puno je crkava ali se arhitekturom ne izdvajaju toliko. Slučajno sam se stvorio na pravom mestu. Midyat je odlučio da ću ostati tu i da ostali planovi za taj dan padaju u vodu. Ali nije mi žao. Prolazim pored drveta sa puno vezanih tkanina, i kokoški, i ulazim u jednu od starih kuća. To su stari konaci, koji danas funkcionišu kao boutique hoteli i restorani. Predlažem Midyat Konuk Evi i Hercai Konak. Obavezno prošetajte i ulicom ispred njih. Oduševićete se arhitekturom i pogledom na grad. Posmatrajte i probajte da uočite razliku između arhitekture džamija i pravoslavnih crkava. U pojedinim slučajevima su toliko slične građevine, da ih jedino razlikuje vrh, da li tu stoji krst ili polumesec.
Vraćam se u centar grada i odlučujem da i dalje ostanem ovde. Bazari, kozje glave, papuče i ulični slatkiši. Ali ti slatkiši! Šećer i ulje cure na sve strane, dobiješ ga spakovanog u kesicu i tako jedeš. Savršeno. Seo sam na čaj u kafić ispred parka. Ljudi su divni. Dobio sam čaj jer nisu imali da mi vrate kusur. Male stoličice su i po parkiću. Sedim biže ulici i pišem. Odlazim na ručak dok se čuje poziv na molitvu. Poručio karišik izgara, jer mi je skromno znanje turskog jezika govorilo da je to to. I bilo je. Meso odlično, salata, sve je bilo preukusno.
Obožavam da posmatram ljude. Papuče se prodaju svuda. Zanimljivi su ljudi i satima mogu da ih gledam. Prolaze u papučama, žene sa belim maramama, muškarci u prslucima, odelima, prolaze i lepe devojke. Stižu i lokalni šmekeri, po neko pljuje, puši a muškarci se drže za ruku ili pod ruku. To je ovde znak poštovanja. Žive lagano, ili bar takav utisak odaju. Drže drvene brojanice u rukama, druže se, vode računa o frizurama, voze i bicikle, jedan dekica ima tetovaže (ukrase) na licu. Niži su, sa malim nogama, uglavnom obučeni u tamnije boje. Ovakva mesta su pravi dragulji zemlje, kulture i civilizacije, kao i simbol i prikaz svakodnevnog života i borbe.
Dva mesta koja sam toliko želeo da vidim, Hasankeyf i manastir Deryulumur, će ostati za sledeći dolazak. Odlazim na stanicu i sedam u dolmuš. Uglavnom su žene i deca unutra. Zaspao sam i probudio se u Mardinu, ali posle autobuske stanice. Skočio sam i uspeo da izletim dok nije bilo prekasno. Ukoliko budete imali vremena, a u ovom ste delu Turske, Midyat svakako preporučujem.
Manastir Deyrulzafaran
Upoznavanje religije je sastavni deo svakog putovanja. Nisam zamišljao da ću ovde uspeti da upoznam pravoslavlje, daleko starije od našeg, i crkvu koja potiče iz zemlje koju danas ne smatramo baš pravoslavnom. U prošlosti je to bilo potpuno drugačije. Ali i danas je hrišćanstvo zastupljeno u velikoj meri na Bliskom Istoku, neobično je i zanimljivo. Uvek su mi bile interesantne molitve pravoslavaca ali na arapskom jeziku. I uzrečice, koje greškom vezujemo za islam, a trebalo bi za jezik iz kojeg potiču. Inshallah nije izraz islama, već svih ljudi koji govore arapski jezik, a znači “ako Bog da”. Sličnih primera je puno. Neobične su mi i ikone ispisane arapskim slovima. Divno je razmišljati izvan okvira i zato su putovanja najbolji način za sticanje novih znanja.
Do manastira sam iz Mardina došao taksijem. Javni prevoz ne postoji, tako da su jedine opcije turističke ture i izleti, taksi ili rentiranje auta. Manastir ima dva imena a lokalci znaju samo za jedno. Deyrulzafaran zapamtite, dok naziv Mor Hananyo neće biti od koristi. Upoznavanje manastira je bilo očaravajuće iskustvo. Stigao sam i sačekao grupni obilazak. Do ulaska u centralni deo, vodi put kroz maslinjake. Ovaj manastir pripada Sirijskoj pravoslavnoj crkvi. I ime mu je divno, nosi ga po šafranu. Prema drugim izvorima, ime nosi po sirisjkoj reči za žutu boju.
U manastiru ima dosta toga da se vidi. Postoje stvari koje su jedinstvene. Video sam fresku stariju od 1200 godina, vrata od 5 vekova, grobove patrijarha koji su sahranjeni u sedećem položaju, tapiserije. Arhitektura je fantatična i zaista ćete uživati u obilasku kompleksa. Zanimljivo je da se ovde patrijarsi i mitropoliti sahranjuju sedeći, okrenuti ka istoku, kako bi prvi i spremni dočekali Hrista pre apokalipse. Ovi grobovi potiču iz 13. veka, iz perioda kada ovaj manastir postaje središte patrijaršije.
Izgradnja manastira se vezuje za 5. vek. Manastir se nalazi nekih 8 kilometara od centra Mardina. Radno vreme mu nije isto tokom leta i zime. Otvoren je svakoga dana, leti do 17:30 a zimi do 16:30. Ujutru se otvara oko 9, a oko podne, zatvoren je na nekih sat vremena. Imao sam i odličnog vodiča, tako da preporučujem organizovan obilazak. Ulaz se plaća i sada košta oko 50 lira. Ovu informaciju uzmite sa rezervom zbog trenutne inflacije. U svakom slučaju, ulaz nije skuplji od 2 eura.
Ovim putopisom završavam priču o Mesopotamiji. Verujem da sam i u vama probudio želju da obiđete ova neverovatna mesta. Svako je posebno i donosi neko novo iskustvo. Moj predlog su Šanliurfa (Urfa), Harran, Mardin, Midyat, Deyrulzafaran manastir. Nadam se da ću uskoro ponovo otići na krajnji jugoistok Turske i doneti neka nova iskustva i priče. Do tada ne zaboravite i našu zemlju. Čitajte putopise i iz Srbije, a link ostavljam ovde. Perce vas vodi po celom svetu a već naredne nedelje, na neko zanimljivo i posebno mesto. Čitajte, putujte, prepustite se, osetite, doživite i upoznajte svet oko sebe.
Autor: Petar Sretenović