Dobrodošli na jednu od najlepših planina Srbije!
Moram da naglasim da mi je Zapadna Srbija baš onako bliska srcu, posebno taj pojas: Zlatibor posle centra Zlatibora, Tara, Zlatar, Golija, a ipak ponajviše planina Tara i Zlatar. Opšti utisak o Tari je taj da sam oduševljen. Čisto je, nije mnogo izgrađeno, i moramo se svi potruditi da baš tako i ostane. Ta zelena boja četinara je neopisiva, nekako puna, živa, puna života, bujna, baš prija. Svež vazduh je posebna priča. Žao mi je što nismo naleteli na još neke divlje životinje, posebno divlje svinje, jer je u tu nedelju bio organizovan lov, pa ih je bilo svuda po planini. Da napomenem da ne zaboravite da uvek podržite lokalno, kako god i koliko god možete, znači. I da obratite pažnju na brzinu u podvožnjaku kod Užica, a da li sam ja, još uvek nisam saznao. Takođe, u kola uvek rezervnu preobuku i obuću i eksterni punjač za telefon. Verujte mi!
Priroda stvarno može da iznenadi, uvek i na krajnje neočekivan način. Ko bi rekao da u sred zime, na planini, u šumi možete da uživate u cvetnim poljima, doslovno u tepihu od cveća.
Slučajni susret
Poslednji put sam ovu planinu posetio početkom godine, u februaru. Kakav je to dan bio! Zahvaljujući svemu što smo doživeli tog dana, sve više verujem u to da kad si otvoren i voliš ljude i spreman si na izazove, da ti se tada najnerealnije stvari dešavaju. Tako je bilo i tog vikenda. Krenuli smo bez nekog posebnog plana na Taru, dobili prvo zimsko sunce, divljinu i srndaće na putu, fascinantne poglede i igrom slučaja upoznali divne ljude sa kojima smo proveli još lepši dan. Hvala G.O.A.T. na svim avanturama, svim savetima i otkrivanju magičnih mesta planine Tare. Dan je bio savršen i jedan od onih dana kada se napune sve baterije, i one eksterne i aktiviraju sva čula. Ova priča biće posvećena jedinstvenoj Tari, magičnoj prirodi i divnim ljudima.
Nije teško ni komplikovano otići i iz Čačka nam je bilo potrebno oko 2h 10min za 116km do Mitrovca (prateći Požegu, Užice, Bele Zemlje, Kremnu). Imali smo sreće da na putu nije bilo gužve, da je bilo očišćeno, suvo i da na samoj Tari nije bilo puno posetilaca. Dosta smo šetali jer do nekih vidikovaca nije moglo da se priđe autom. U samom centru kod kafane “Kačara” postoji mala pijaca i parking.
Banjska Stena, najlepši vidikovac Srbije
Krenuli smo od Mitrovca ka Banjskoj Steni ali pošto autom kojim smo išli nije moglo svuda da se prođe, odlučili smo da nastavimo peške, što se ispostavilo kao odlična ideja. Taj put imao je dosta mesta sa naslagama leda i blata i velike bare. Do parkinga kod Banjske Stene smo hodali nekih pedesetak minuta a onda do vidikovca još nekih 20 minuta. E to je jedan od najlepših pogleda Srbije do sada! Sam prostor gde se nalazite, voda ispod vas, planine i adrenalin učinili su svoje. Nedaleko odatle je još jedan mali vidikovac, 2 minuta hoda uzbrdo, i njega obavezno posetiti.
Planina Tara – dobro je znati:
Što se tiče oblačenja, slojevito i udobne patike za treking. Iako planinsko sunce zna da zavara, čim ste u hladu, postaje dosta sveže. Obavezno neka voda i sendvič i voće. E sad, ovde nikad ne znate šta ćete zateći. Postoji mogućnost da bude jako puno ljudi ili da nema nikoga a u vremenske prognoze se ne uzdajte previše, jer na planini vreme može da se jako brzo promeni. Plitke letnje patike zimi nisu dobro rešenje. Sve staze su lepo obeležene. Tako da je na vama samo da uživate. Dakle, krećite se što više hodajući ili biciklom, a auto neka ostane na parkingu, jer tako ćete najbolje doživeti ovo magično mesto.
Baš ovde, naleteli smo na ekipu iz G.O.A.T. Ne možete da zamislite koliko su kul, spontani, opušteni, tako da smo se dogovorili da zajedno nastavimo dalje, što se ispostavilo da je baš dobra odluka. Poznaju Taru odlično i mogu vas odvesti na neka baš posebna mesta, pogotovo zato što iznajmljuju kvdove i često sa gostima idu zajedno u istraživanje. Tako da eto, ako vam trebaju informacije iz prve ruke, neke super ture ili kvadovi, vunene čarape, rakija od divlje kruške ili dobra klopa, smeštaj i saveti, znate kome da se javite.
Tajanstveni Sjenič
Od Banjske Stene, nastavili smo svi zajedno ka vidikovcu Sjenič uz proklizavanje, probijanje kroz sneg, upoznavanje sa Mac-om (mađarska vižla, prelud i predrag pas i naš saputnik na zadnjem sedištu koji nam je ulepšao dan) i dobar rap. Međustanica bili su izvori i mali vodopadi. Nastavili smo dalje do mesta gde se više nije moglo autom (nedaleko od planinarskog doma na Predovom Krstu) pa nas je čekalo još četrdesetak minuta hoda, ali ovaj put po snegu. Ukoliko u sličnom periodu idete na ovu turu, obavezno se raspitajte o prohodnosti puteva, jer vrlo lako možete ostati zaglavljeni u snegu ili uleteti u snežne nanose.
Stigli smo do prelepog mesta! Pored table gde možete pročitati kratku priču o Sjeniču nastavlja se do osmatračnice sa koje puca pogled! Odavde se kao na dlanu vide okolne planine, Bosna i Hercegovina u daljini, jezero Perućac, klisura Dervente, sela, prirodni rezervati, vrhovi, Zaovine, Mokra Gora. Ispred su i drveni stolovi sa klupama, idealno mesto za piknik. Samo 1 minut hoda odatle je i čuveni, najjednostavnije rečeno šuplji tunel, koji se nadvija nad provaljom, predobro mesto. Na ovaj vidkovac slabo dolaze posetioci tokom zime, tako da uvek proverite da li je moguće stići i kakav je put do tamo. Još jedna dobra vest je da je planinarski dom ponovo otvoren, idealno mesto za upoznavanje prave Tare!
U prirodi smo srećni
Volim komfor, velike gradove, klubove, gužvu, hotele, letove avionom i sve ono što ide uz to. I tada stvaram uspomene za ceo život i dešavaju se stvari koje se pamte. Uglavnom, tada bezbroj doživljaja iscrpi telo i često slomljen, umoran i mamuran dolazim kući. Zauvek ću pamtiti penjanje na Rtanj, Suvu Planinu, vidikovce Tare, Zlatara i svih planina širom sveta. U prirodi se pune baterije. Najlepši umor i energija koja danima drži i protresa telo. Dakle, u prirodi se uživa i živi a sve drugo su trenutna zadovoljstva i oduševljenja. Zelena boja i plavo nebo, biljke i životinje hrane sva čula i bude ono što jesmo i od čega jesmo, u svakom od nas.
Bonus savet!
Ako biste naišli na medveda u prirodi i potpunoj divljini, šta biste uradili? Ja iskreno nisam siguran jer sam čuo za tri moguća rešenja, ali i dalje nisam siguran, možda kombinacija prvog i trećeg. Prvo: ako imate ranac kod sebe, gađate medveda i bežite. Drugo: pravite se da ste mrtvi. Treće: skači, trči, maši rukama, pravi buku u nadi da ćeš uplašiti medveda. Šta vi mislite i koju opciju biste dodali?
Sve ovo što ste videli i pročitali do sada, stalo je u samo jedan dan boravka na ovoj predivnoj planini! Jedva čekam da ponovo odem i nastavim sa istraživanjem ovog divnog mesta!
Autor: Petar Sretenović